net1zen

ili Rad protiv svesti i svrsishodnosti

Mogu li da budu zabavni kloniranje, nezaposlenost, ekološke katastrofe, inspekcije, bračne nevolje, životinje, kriminalci i vanzemaljci? U ovom bezbudžetnom “filmu” je skoro sve moguće, pa čak i to da postoji takva smislena priča… Šta je poruka ovog filma? Ako vam se prispava za vreme gledanja “Prvog radnog dana” i to je dobro jer ćete svašta sanjati.

“Prvi radni dan” (Ulješura Pictures, 2010) je, moglo bi se reći, prvi celovečernji igrani film Stipana Milodanovića, moglo bi se reći wunderkinda domaćeg filma, a da je Stipan kojim slučajem uključen u ovdašnji sistem proizvodnje filma, onda bi se moglo reći i – kinematografije. Da je kojim slučajem Stipan uključen u ovdašnji sistem proizvodnje, distribucije i prikazivanja filma, moglo bi se reći da je “Prvi radni dan” film koji je domaću kinematografiju isterao do samog kraja, na čistac, samo da bi je spasio. Ovako je “Prvi radni dan”, zagledamo li se u kulturu institucionalistički, samo film za sebe i po sebi.

Još nešto: Kako “Prvi radni dan” nema nijedan elemenat od onih uz pomoć kojih se toliko često a tako pogrešno karakteriše film (filmska traka, sindikati, izlizane priče, otvorena-pritajena propaganda, profi-glumci koji ne glume nego izigravaju idole), dozvoliću sebi da “Prvi radni dan” ponekad nazivam filmom, a ponekad igrom, u smislu ontološkog temelja umetnosti:

(ilustracija: “Evo love vojvođanskom mu filmu”, S. Milodanović)

Stipan od samog početka proizvodi filmove “sam i od sebe” pa je tako i glavna protivrečnost njegovog stvaralaštva zapravo umetnost mogućeg, jer se ta umetnost dešava i saopštava u okruženju u kojem jednostavno nije moguće ostvariti kreativan, svestan i svrsishodan rad.

“Prvi radni dan” se igra i poigrava sudbinom moderno izvajanog čoveka koji, kakav takav je, sa svim svojim vrlinama i manama, treba da proživi svoj vek u sistemu koji ga potpuno obesčovečuje, ukidajući mu sva prava, sužavajući mu egzistenciju, oduzimajući moralnost i uskraćujući sva moguća ljudska prava, pa i pravo i potrebu za svesnim, svrsishodnim radom.

U ovaj vrlo jasan i robustan okvir Stipan je smestio priču koja nas na jedan plemenit način baca u san otvorenih očiju, stvarajući ontološku atmosferu u jednom oniričko-fantastičnom svetu koji kao da netragom nestaje i kojeg je moderna kinematografija (čast retkim izuzecima poput T. Gilijama) jednostavno smetnula s ras-uma. Stipan ovim pristupom konačno uspeva da se istavi iznad nišeiziranih filmskih proizvoda, ostavljajući gledaocu mogućnost da se sam otisne u priču te da, već po svom senzibilitetu, razigrava i artikuliše sopstvenu maštovitost i duhovitost. Jednostavnije rečeno – “Prvi radni dan” na vrlo nenametljiv način korespondira i komunicira sa svim generacijama.

Pa kad nas je već zadesilo vreme u kojem se ne može ni (pošteno) raditi, često ni biti duhovit, možemo se upitati da li je čovek čovek ili je čovek samo životinja. Iz te nedoumice Stipan i izvlači svoje smešno u ovoj igri, upućujući nas na Bergsona koji opisuje smeh odbijajući da ga konceptualizira i svesno oponirajući kartezijanskom doživljaju čoveka kao mašine. Odatle se “Prvi radni dan” otvara i zatvara odnosom čoveka i životinje, ostavljajući nam nedoumicu da li je smešno kada čovek podražava životinju ili je smešno kada se razne životinje pretvaraju da su ljudi, jasno nas upozoravajući na moralne kriterijume smešnog, i svakodnevne smešne situacije koje često razaraju samopouzdanje.

Maestralna karakterizacija i izvedba likova u kojoj glumci-naturščici paralelno, selersovski, tumače po nekoliko karaktera priča je za sebe: Brane Trifković nosi kartezijanske čovek-mašina karaktere (robot i inspektor), Boris Čegar idiosinkratske pojave (luda, gatara, prorok), Rudolf Kovač kao štićenik umne bolnice ali i glavni junak bajke koju mu pripoveda niko drugi do Stipan lično.

“Prvi radni dan” je ne samo aktuelan (aktuelno je sve što se danas snimi), nego i relevantan film, jer anticipira pitanja i položaj čoveka, vere, saznanja, igre, rada i bitka u sistemu koji nije ništa drugo nego puka (prazna) iluzija.

Film je snimljen bez budžeta, bez zahvatanja u već ispražnjene džepove građana, besplatan je i slobodan, što Stipana svrstava među malobrojne savremene alhemičare, one koji umeju da stvore nešto iz ničega (nasuprot armiji tzv. radnika, poslanika, menadžera i sl. ljudoždera koji godinama stvaraju ništa od nečega). Sama metoda stvaranja i distribucije filma podučava nas i ukazuje da se u onom što se doživljava kao ništa iz kojeg se stvara nešto, zapravo nalazi izlaz iz civilizacijsko-kulturološkog lavirinta pohlepe: “Prvi radni dan” je stvoren iz dobrih namera, duhovitosti, moralnosti, prijateljstva, iz solidarnosti, kreativnosti, imaginacije, iz truda i iz samomotivisanog svesnog i svrsishodnog rada.

Sve to možete videti samo pod uslovom da se oslobodite napetosti, dakle – opustite se i uživajte:

::

Sedeli smo, a ispred nas se nizale slike TV programa. Zvuk je bio utišan. Umesto njega išla je nekakva muzika. Neki chillout ili tako nešto, za kuliranje.

- Čovek je ugrožena vrsta, – reče Batyu, menjajući program.

- Odakle ti to? – pitam.

- Nemam pojma. Sad mi tako palo na pamet. Mora da je zbog ovog “Animal Planet”. Kako tamo paze na životinje, tako kod nas nikad neće ni o ljudima brinuti.

Jednu prijateljicu je zgazio auto i slomio joj nogu, pa su je držali mesecima u bolnici. Ispostavilo se da su joj loše uradili operaciju, a ona se stalno žalila, pa su joj davali sedative. Posle joj se i to zagnojilo, pošto su stalno zabijali injekcije u isto mesto. Na kraju se ubila.

- Čuo si da je Rob hteo da se ubije?

- Nisam. A zašto?

- Nemam pojma. Došlo mu, verovatno.

Jednom jedan poznanik hteo da se ubije, pa legao na E-5 put. Niko nije hteo da ga zgazi, samo su trubili, ko mahniti. Posle je ustao i otišao kući. Rob je pokušao da se ubije nekako drugačije, ne kao ovaj poznanik.

- Treb’o je na prugu da legne, kao Marjan. Onda bi ga sigurno zgazio. A šta ti radiš?

- Ja? – pitam se. – Ma, ništa… E, pa pravim neki dokumentarac o Septicu.

- Šta? Živ je?

- Jeste.

- To će biti o pankerima? Opet?

- Moglo bi se reći. Szépes ifjúság.

- Persze. Samo što ni to više ne postoji. Bio sam u Londri, pa ih nema više ni tamo. Ranije ih je bilo, da se slikaju sa turistima, sad više nema ni toga. Ima, ali umesto engleskih pankera sad su neki poljski, a ti ni ne liče na pankere. Izgledaju kao ruski metalci. Ko bi se s njima slikao?

- …

- E! Znaš koliko poljskih pankera je potrebno da otpeva “God Save the Queen”?

- Nemam pojma.

- Nijedan… Ni to ne znaju.

- Eh.

- Neki dan prođem, onamo, pored centra. Tamo vidim 5-6 mladića tako stoje u parku, ništa ni ne rade. Šta vi radite, pitam ih, a oni kažu kuliramo. Samo tako? Samo tako. Pa, bolje bi vam bilo da radite nešto, da budete korisni. Idite pa valjajte barem drogu, a ne samo tako bezveze da kulirate.

Onda je počela neka serija.

Neka jako iskulirana moderna struktura sa više paralelnih priča koje se međusobno prvo ne prepliću, a posle prepliću.

poetično – esejistička kontemplacija: nema po sebi nikakvu svrhu, odn. *ovo nije nikakva informacija*

Došlo vreme za samoposmatranje. Došla era samoposmatranja.

Od individualnog do kolektivnih samoposmotranja i preispitivanja. Pa, rekoh, ako ću da se pošteno izsamoposmatram, moram dakako, da gvirnem, osmotrim, kolektivno stanje:

Nešto se uskukao narod ovih dana. Usukao, pa sad počeo i da kuka, a ništa bolje ne stoje ni narodnosti: Odrodiše se one, pođoše sumnjivim putevima pozitivne diskriminacije, odoše od naroda, pa ih sada usukavaju oni (nji’ovi) narodnostni lideri.

Ako sam dobro primetio nema šta da se primeti.

No, ne brinite, to je samo zimska depresija: Biće druga priča kad Sunce grane, ako se ne zgrane nad svim ovim našim jadom, nad svim tim platama, penzijama, poskupljenjima, partijama, finansijama, genocidima, organizovanim kriminalima, …

Heh, mislim da imam talenta za najuzvišeniju literarnu formu – aforizam:

Aforizam je kao javna rasprava. Što duži i obimniji, to manje govori.

Tačno je, priznajem: čitam novine, iščitavam ih, bit-po-bit, sve buja, sve grize od informativnosti.

Pratim javno mnenje aforističarske nacije.

Istina, informišem se malodušno, na jedan sasvim drugačiji način – spajam ružno s korisnim pa naslove i članke iščitavam sedeći (od lat. sedere, što, da prostite, pristojno znači – srati). Znači, otkako pratim tzv. prilike – sedim redovno, ne znam šta je zatvor (opstipacija).

Čitam, dakle, čitam li čitam al’ ništa ne komentarišem. Šipak!

- Šta će biti sa ovim i ovim?

- Šipak!

ili:

- Šta kažeš na ono i ono?

- Šipak!

Jednom sam komentaris’o, pa me od onda niko više ne zove ni na golf, ni na squash, ni druge okretne igre. Što se kaže:

pametnije bi mi bilo da se nisam pravio pametan

Ništa ja, da nastavim kontemplaciju, ne komentarišem ove gluposti, nego sam istražujem:

Sam ponešto otkrijem, nešto novo, pa to objavim na internetu. Da vidi ceo internet. Nekad ništa ne otkrijem, pa i to objavim. Čista, nepatvorena, skribomanija.

Da budem pošten, ne kao ona marketinška koka koja kokodače samo kad ima jaje, nekad zakokodačem i kad nemam jaja. A da budem sasvim iskren – ima kad snesem jaje pa ćutim.

To se, velim vam u poverenju, objavljuje da bi internet, kada postane Internet, kad konačno stekne svoje sopstvo (čitaj: JA), imao i alternativne, možda i nefenomenološke izvore znanja.

Da ne bude kao neki robot, nego da ima i nepraktičnih, barem neracionalnih bajtova:

Naše iluzije naše su najjače oružje! (Septic)

Romansirana biografija Genseka. I ne misli se na Staljina nego na radijskog :) DJ Genseka

Gensek je počeo da se interesuje za elektronsku muziku još 1982. godine kada je, u “Laci Csárdi” (pored “Severa”) video i čuo “TV igru” – “Space Invaders”. To je, u to vreme, zvučalo ovako:

Već naredne godine postao je ponosni vlasnik C16 kućnog kompjutera, koji je u sebi nosio famozni 7360 TED (”Text EDitor”) čip. E, taj čip je, pored mogućnosti prikaza mnoštva šarenih boja, imao i dva tonska oscilatora (čitaj: DVA KANALA) koja su mogla da generišu ili dva tona (odjednom! istovremeno!) ili ton + šum. Moglo se to simulirati, što bi govorili Spektrumaši (koji su pucali od zavisti), i “interaptima”, al’ digresija je jedno a dva odjednom nešto sasvim drugo :)).

Ubrzo su stigli i kompjuteraški fanzini, pa je mladi zanesenjak otkrio koje to frekvencije nose note (npr. http://www.phy.mtu.edu/~suits/notefreqs.html), dok je na šumovima radio trial’n'error metodom, odn. trošio sate i sate vremena ispred televizora (u to vreme nisu postojali monitori ali smo mi snobovi imali male crno bele teliške (da ne kompjuter ne bi pokvario “veliki” TV)).

Bio je to solidan v.3.5. Basic, i sa zvukom se radilo na najjednostavniji mogući način, a išlo je nekako ovako:

SOUND [kanal,] frekvencija, trajanje

dakle:

SOUND 1, 440, .5 bi pustio zvuk iz prvog oscilatora, čisti A, u trajanju od pola sekunde

A, recimo:

10 FOR X=440 TO 880 STEP 20
20 SOUND 1, X, .1
30 SOUND 2, 1320-X, .1
40 NEXT X
50 GOTO 10

bi vam stvorio zvučni ugođaj stalno-narastajućeg ili stalno-opadajućeg zvuka u granicama četvrte oktave, sve dok vam ne dosadi i dok ne pritisnete “Break”.

Zamislite kakva su to otkrovenja bila: white noise, Shephard tone (gornji primer, a ako izbacimo “STEP 20″ onda bi bilo nešto kao Šeperd-Risetov glisando), fraktalna ili random muzika, i drugi otkriveni (i još neotkriveni), zvučni, ultrazvučni, nadzvučni, milozvučni i antizvučni fenomeni.

Npr:

10 SOUND RND()*1000, .1
20 GOTO 10

:)))

Nekoliko godina kasnije stigoše Amiga i Atari, i njihovi nadmoćni sekvenceri, ali Gensek se nije predavao mainstreamu, već hrabro odlučio za PC, koji, u to vreme nije ni imao zvuk (ako izuzmemo PC speaker).

Tada je počela “prava” digitalna revolucija: pojavio se “Scream Tracker” (Future Crew) koji je umeo da sekvencira 4 kanala (vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/Scream_Tracker s tim da je ono na fotografiji već neka naprednija verzija), a kad je, od krvavo zarađenog novca, iz Singapura doš’o i SoundBlaster 16 (što bi rekli – CD kvalitet :)) – samo nebo je postala granica.

To je (bio) zvuk!