net1zen

Sedeli smo, a ispred nas se nizale slike TV programa. Zvuk je bio utišan. Umesto njega išla je nekakva muzika. Neki chillout ili tako nešto, za kuliranje.

- Čovek je ugrožena vrsta, – reče Batyu, menjajući program.

- Odakle ti to? – pitam.

- Nemam pojma. Sad mi tako palo na pamet. Mora da je zbog ovog “Animal Planet”. Kako tamo paze na životinje, tako kod nas nikad neće ni o ljudima brinuti.

Jednu prijateljicu je zgazio auto i slomio joj nogu, pa su je držali mesecima u bolnici. Ispostavilo se da su joj loše uradili operaciju, a ona se stalno žalila, pa su joj davali sedative. Posle joj se i to zagnojilo, pošto su stalno zabijali injekcije u isto mesto. Na kraju se ubila.

- Čuo si da je Rob hteo da se ubije?

- Nisam. A zašto?

- Nemam pojma. Došlo mu, verovatno.

Jednom jedan poznanik hteo da se ubije, pa legao na E-5 put. Niko nije hteo da ga zgazi, samo su trubili, ko mahniti. Posle je ustao i otišao kući. Rob je pokušao da se ubije nekako drugačije, ne kao ovaj poznanik.

- Treb’o je na prugu da legne, kao Marjan. Onda bi ga sigurno zgazio. A šta ti radiš?

- Ja? – pitam se. – Ma, ništa… E, pa pravim neki dokumentarac o Septicu.

- Šta? Živ je?

- Jeste.

- To će biti o pankerima? Opet?

- Moglo bi se reći. Szépes ifjúság.

- Persze. Samo što ni to više ne postoji. Bio sam u Londri, pa ih nema više ni tamo. Ranije ih je bilo, da se slikaju sa turistima, sad više nema ni toga. Ima, ali umesto engleskih pankera sad su neki poljski, a ti ni ne liče na pankere. Izgledaju kao ruski metalci. Ko bi se s njima slikao?

- …

- E! Znaš koliko poljskih pankera je potrebno da otpeva “God Save the Queen”?

- Nemam pojma.

- Nijedan… Ni to ne znaju.

- Eh.

- Neki dan prođem, onamo, pored centra. Tamo vidim 5-6 mladića tako stoje u parku, ništa ni ne rade. Šta vi radite, pitam ih, a oni kažu kuliramo. Samo tako? Samo tako. Pa, bolje bi vam bilo da radite nešto, da budete korisni. Idite pa valjajte barem drogu, a ne samo tako bezveze da kulirate.

Onda je počela neka serija.

Neka jako iskulirana moderna struktura sa više paralelnih priča koje se međusobno prvo ne prepliću, a posle prepliću.

poetično – esejistička kontemplacija: nema po sebi nikakvu svrhu, odn. *ovo nije nikakva informacija*

Došlo vreme za samoposmatranje. Došla era samoposmatranja.

Od individualnog do kolektivnih samoposmotranja i preispitivanja. Pa, rekoh, ako ću da se pošteno izsamoposmatram, moram dakako, da gvirnem, osmotrim, kolektivno stanje:

Nešto se uskukao narod ovih dana. Usukao, pa sad počeo i da kuka, a ništa bolje ne stoje ni narodnosti: Odrodiše se one, pođoše sumnjivim putevima pozitivne diskriminacije, odoše od naroda, pa ih sada usukavaju oni (nji’ovi) narodnostni lideri.

Ako sam dobro primetio nema šta da se primeti.

No, ne brinite, to je samo zimska depresija: Biće druga priča kad Sunce grane, ako se ne zgrane nad svim ovim našim jadom, nad svim tim platama, penzijama, poskupljenjima, partijama, finansijama, genocidima, organizovanim kriminalima, …

Heh, mislim da imam talenta za najuzvišeniju literarnu formu – aforizam:

Aforizam je kao javna rasprava. Što duži i obimniji, to manje govori.

Tačno je, priznajem: čitam novine, iščitavam ih, bit-po-bit, sve buja, sve grize od informativnosti.

Pratim javno mnenje aforističarske nacije.

Istina, informišem se malodušno, na jedan sasvim drugačiji način – spajam ružno s korisnim pa naslove i članke iščitavam sedeći (od lat. sedere, što, da prostite, pristojno znači – srati). Znači, otkako pratim tzv. prilike – sedim redovno, ne znam šta je zatvor (opstipacija).

Čitam, dakle, čitam li čitam al’ ništa ne komentarišem. Šipak!

- Šta će biti sa ovim i ovim?

- Šipak!

ili:

- Šta kažeš na ono i ono?

- Šipak!

Jednom sam komentaris’o, pa me od onda niko više ne zove ni na golf, ni na squash, ni druge okretne igre. Što se kaže:

pametnije bi mi bilo da se nisam pravio pametan

Ništa ja, da nastavim kontemplaciju, ne komentarišem ove gluposti, nego sam istražujem:

Sam ponešto otkrijem, nešto novo, pa to objavim na internetu. Da vidi ceo internet. Nekad ništa ne otkrijem, pa i to objavim. Čista, nepatvorena, skribomanija.

Da budem pošten, ne kao ona marketinška koka koja kokodače samo kad ima jaje, nekad zakokodačem i kad nemam jaja. A da budem sasvim iskren – ima kad snesem jaje pa ćutim.

To se, velim vam u poverenju, objavljuje da bi internet, kada postane Internet, kad konačno stekne svoje sopstvo (čitaj: JA), imao i alternativne, možda i nefenomenološke izvore znanja.

Da ne bude kao neki robot, nego da ima i nepraktičnih, barem neracionalnih bajtova:

Naše iluzije naše su najjače oružje! (Septic)

Romansirana biografija Genseka. I ne misli se na Staljina nego na radijskog :) DJ Genseka

Gensek je počeo da se interesuje za elektronsku muziku još 1982. godine kada je, u “Laci Csárdi” (pored “Severa”) video i čuo “TV igru” – “Space Invaders”. To je, u to vreme, zvučalo ovako:

Već naredne godine postao je ponosni vlasnik C16 kućnog kompjutera, koji je u sebi nosio famozni 7360 TED (”Text EDitor”) čip. E, taj čip je, pored mogućnosti prikaza mnoštva šarenih boja, imao i dva tonska oscilatora (čitaj: DVA KANALA) koja su mogla da generišu ili dva tona (odjednom! istovremeno!) ili ton + šum. Moglo se to simulirati, što bi govorili Spektrumaši (koji su pucali od zavisti), i “interaptima”, al’ digresija je jedno a dva odjednom nešto sasvim drugo :)).

Ubrzo su stigli i kompjuteraški fanzini, pa je mladi zanesenjak otkrio koje to frekvencije nose note (npr. http://www.phy.mtu.edu/~suits/notefreqs.html), dok je na šumovima radio trial’n'error metodom, odn. trošio sate i sate vremena ispred televizora (u to vreme nisu postojali monitori ali smo mi snobovi imali male crno bele teliške (da ne kompjuter ne bi pokvario “veliki” TV)).

Bio je to solidan v.3.5. Basic, i sa zvukom se radilo na najjednostavniji mogući način, a išlo je nekako ovako:

SOUND [kanal,] frekvencija, trajanje

dakle:

SOUND 1, 440, .5 bi pustio zvuk iz prvog oscilatora, čisti A, u trajanju od pola sekunde

A, recimo:

10 FOR X=440 TO 880 STEP 20
20 SOUND 1, X, .1
30 SOUND 2, 1320-X, .1
40 NEXT X
50 GOTO 10

bi vam stvorio zvučni ugođaj stalno-narastajućeg ili stalno-opadajućeg zvuka u granicama četvrte oktave, sve dok vam ne dosadi i dok ne pritisnete “Break”.

Zamislite kakva su to otkrovenja bila: white noise, Shephard tone (gornji primer, a ako izbacimo “STEP 20″ onda bi bilo nešto kao Šeperd-Risetov glisando), fraktalna ili random muzika, i drugi otkriveni (i još neotkriveni), zvučni, ultrazvučni, nadzvučni, milozvučni i antizvučni fenomeni.

Npr:

10 SOUND RND()*1000, .1
20 GOTO 10

:)))

Nekoliko godina kasnije stigoše Amiga i Atari, i njihovi nadmoćni sekvenceri, ali Gensek se nije predavao mainstreamu, već hrabro odlučio za PC, koji, u to vreme nije ni imao zvuk (ako izuzmemo PC speaker).

Tada je počela “prava” digitalna revolucija: pojavio se “Scream Tracker” (Future Crew) koji je umeo da sekvencira 4 kanala (vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/Scream_Tracker s tim da je ono na fotografiji već neka naprednija verzija), a kad je, od krvavo zarađenog novca, iz Singapura doš’o i SoundBlaster 16 (što bi rekli – CD kvalitet :)) – samo nebo je postala granica.

To je (bio) zvuk!

Davno nisam pisao društveno – angažovani (čitaj: socioekonomski) tekst, pa ćemo napraviti izuzetak koji će, nadam se, jednog dana potvrditi pravilo:

Junakinja ove priče je S. M. (čitaj: samohrana majka), a one su (samohr. majke), kontam, glavni proizvodni resurs našeg nacionalnog bića. Ako smem da primetim: Da samohrane majke ne proizvode decu (preciznije: gaje, jer ih realno proizvodi coitus tokom intercoursa), u smislu produžetka našeg nacionalnog bića, vremenom bi došlo drugo (tuđe) nacionalno biće i istisnulo naše nacionalno biće.

No, priča ide ovako, ni Kafka se ne bi postideo:

S. M. jednog dana kuvala ručak, krpala čarape i peglala veš, kad, eto ti, <DING-DONG> neko zvoni na vrata. “Dobar dan, dobar dan”, pa to su ljudi iz elektrodistribucije.

- Vi ste napravili prekršaj!

- Prekršaj?

- Prekršaj! I to kakav! Evo, izvol’te, poziv-opomena-pred-tužbu i paušalni račun 25 ‘iljada! Doviđenja!

- Čekajte!!! – očajno će S. M.

- Šta da čekamo? Kaficu?

- Čekajte, gde je prekršaj?

Vidite, sad to treba svima objasniti, ima tamo jedno sokoćalo, što se nalazi u onoj kutiji za struju, i ta naprava objektivno i nemilosrdno obračunava potrošnju električne energije (čitaj: Đerdap, Trepča, Obrenovac, il’ Obrovac, zaboravio sam…) Ako se, pak, taj uređaj pokvari, onda ne možemo da vam očitamo potrošnju, što znači da ste zavrnuli državu. Prosto rečeno – kradete državu! Krađa i lopovluk! A naša država nije banana-država, već – elektro-država i sad, imate da platite kaznu i ovo što ste prošvercovali struju a, pošto ne znamo koliko, onda ćete platiti onoliko koliko mi mislimo da ste ojadili državu, čiča miča i gotova priča.

- Ali, ali, – vajka se S. M. – ja i ne znam kako to radi i nisam mogla ni da primetim kada nije radilo.

- Hehe, – kaže službenik elektrodistribucije, – to nam svi kažu.

- Ali, ali, – veli S. M. – ja sam samohrana majka i zaista se ne razumem u te stvari. Šta sad da radim?

- Eh, – veli službenik, – šta da se radi? Kad krene po zlu, onda se svi pitaju “šta da se radi”. Dotle niko ništa.

Ali, ali, i tako dalje, dok najzad ne reče službenik da se dati uređaj ima popraviti na tom-i-tom mestu, kod jedinog ovlaštenog popravljača datih uređaja. Oni sa time nemaju veze. Sad, ako je već samohranost i majčinstvo u pitanju, niko baš ne želi da ispadne zlikovac, pa, eto, nek ona pozove taj-i-taj broj u ‘distribuciji, pa nek tamo traži Bakija, pa nek njemu objasni da je taka-i-taka stvar pa će on “već videti“.

I, šta će, S. M, zove vidovnjaka:

- Alo, je l to Baki?

- Jes!

- (i tu S. M. objasni da je samohrana majka, i već sve ovo što sam pokušavao gore da objasnim)

- Ako, – veli Baki, – ako je tako, a Vi ćete onda platiti koliko imate. Koliko para imate?

- Pet hiljada. – veli samohrana majka.

- Onda uplatite pet hiljada, na taj-i-taj račun, pa recite, kad dođu ti-i-ti, da je taj-i-taj rek’o da je “uredu”. Uredu?

- Uredu.

I bi sve uredu: I svi sretni, i svi zadovoljni.

I, što bi rekli ovi koji se razumeju u žanrovsku književnost: bio i zaplet, i saspens, i rasplet.