net1zen

(u polju mesecokreta)

Hotel “Polski” - Krakov
hodnici dugi, topli
(ozidani žuti crv)
i ruke muške
(potoci vena i žila)
i stomak… mirno more
smej se - zatalasaj ga
i usne… ukusa neba
(na jezik pada sneg)
i vrat… mirisa šume
(na lišće pada sneg)
i lice…
i lice???
Zaboravio sam
kako je izgledala

Nandor Kiklop Ljubanović

poslušaj ovde

::
Kulturbunt: Okuplja se jopet Napred u prošlost.
me: pa reko si mi da ce svirati u b. topoli, pa reko djaval da nece odn. da kudza nece
Kulturbunt: … Eee, Kudža je odustao od svih varijanti i…
shvatio… da mu nema druge no NUP sa mnom
me: :)
Kulturbunt: Kudža bi da počnemo sa probama iduće nedelje, a Djavo oko Nove godine :) Sad se to krčka još krila slepog miša :)
me: oho, znaci bice i djavo
pa lepo
Kulturbunt: Rekoh ti ja - Okuplja se jopet Napred u prošlost :)
me: pa kad se okupite, javite se Peki da vas zove na festival
Kulturbunt: Onaj tvoj-naš film baš nas je uradio i odradio…
Kulturbunt: Redovno ću te obaveštavati kao našeg “najistaknutijeg” fana :) Ići će sporije ali će ići i baš sam nervozan zbog svega toga i tako to :)
me: bi’e to veliki kam-bek
Kulturbunt: Za početak je dovoljno da se okupimo. Hvala ti, kakav god taj povratak bio :)

Sedimo, tako - onako, bezveze, raspravljajući ko li je prvi smislio “Put kojim se gyere ide”. Ali nisu to naučnim činjenicama potkovane rasprave, već iznošenje mitova - pa čija konstrukcija deluje najubedljivije, taj je pobedio (Bah, pa TO je naučni metod…)

Sedimo, tako, kad Profesor kaže:

Fundamentalna ontologija tragično je napuštena od Hajdegerovih komentatora na čelu sa Finkom, koji je bacio na kolena nastojanje da se utemelji bitak to bitka.

Ja bih to rekao malo drugačije:

…koji je bacio na kolena nastojanje da se utemelji biće bitka.

Što je i dokaz da je fundamentalna ontologija tragično napuštena, jer smo samo bića, a nikog više nije briga za bitak.

Biće, kao entitet koji zastupa (ili barem iziskuje i prisvaja) određenu supstanciju, kad-tad će (govorimo iz informacione ere) naići da mu je najsupstancijalnija odlika upravo biće bez (to) bitka.

“Biti ili ne biti”, rekao je Hamlet.

Posle se to pitanje isprofanizovalo na priču da je Hamlet lud i da je underachiever (slacker).

Pa čitam dalje, mada je “to-čitati” stvarno deplasirano (nepopularno), narastajuće diskusije koje se vode o profesionalnom amaterizmu :). Npr, jedna škola tvrdi da je internet, da su blogovi, vikipedije i slični amaterizmi zapravo došli glave kuli (vavilonskoj) ekonomskog blagostanja. Npr. kako da prodajem nešto, i da se masno ugradim kad svako može (na netu) da pročačka i proveri koliko to (stvarno) košta? Ili, kako da budem ekspert ili analitičar kad svako može (na netu) da pročačka da zapravo nemam pojma? Ili, kako da se proglasi kraj krize kad svako (čak i ako nema kredita za mobilni) može barem emailom da proveri kod prijatelja (u drugom selu) pa da mu ovaj javi da ne da nije prošla kriza nego je još stotine ljudi ostalo bez posla, a ostalima se ne isplaćuju ni plate - a i kod nas isto tako.

I čemu taj odvratni netizenski egalitarizam kad treba da se zna ko kosi a ko vodu nosi? Trebalo bi jasno da se zna ko je na dnu a ko na vrhu društvenog totema, onog koji predstavlja pravo na određenu teritoriju. A na netu sve to zbrkano - nema ni teritorije.

Pa ispada da su oni-koji-se-pitaju zapravo krivi za sve, umesto da ćute, da se uopšte ne pitaju (šta ima da se pitaju?), da rade, uplaćuju poreze, doprinose, gledaju tv i crpe mudrost od onih od kojih to treba…

Tako i dođosmo do - jebeš filozofiju, čemu to služi? Bolje su anegdote:

Pit’o me jednom, jedan Novozelanđanin, “šta je to filozofija?”, ja mu rek’o - “to ti je disciplina za život bez novca”.

Uskoro će postati ilegalna.

Follow-up “Moj drug” interview projekta na Proceduri (ili ovde):

Darko: Ispričaj nam jednu priču sa carine

Zoran: Žarulja

Posle oktobarskih ‘promena’ 2000. godine, mi špediteri, a bogami i carinici, pomislili smo da će sad da zavlada Zakon, te da će najzad biti uveden nekakav evropski Red u naše uvozno/izvozne procedure.

Tih prvih dana, nakon male građanske revolucije, carinici su drhtali kao trske na vetru. Njihova ljubaznost i predusretljivost je dostizala nesanjane razmere. Želeli su da budu ‘dobri sa nama’ - špediterima. Jedan me je čak pitao kako to da ja imam tako ‘opoziciono’ ime, a on tako ‘režimsko’.

- Slobodane, - odgovorio sam mu, - tvoje ime je sad ‘opoziciono’.

No, da se vratimo na priču.

Prolazili su dani. Propisi su se neprimetno menjali u skladu sa zakonima EU. Došlo je do nekih, malih, kadrovskih promena i rokada na Carini, Šef carinske ispostave je tajno, da ga niko ne vidi, odneo sliku Slobodana Miloševića na tavan, u arhivu, a posle je, nasamo, pitao svog posilnog sve klimajući glavom ka zidu gde je nekad visio Njegov namršteni portret:

- Je li, a gde je ovaj?

Ali, ni to nije ova priča. Nanizale su se lude godine, povampirile su se poražene i zle snage, ubili su nam Zorana, nekoliko nas je promenilo špedicije u takozvanom ‘prelaznom roku’, mnogi carinici su od neuspešnih političara postali uspešni špediteri, a neki su napredovanje u carinskoj službi obezbedili angažovanjem u strankama ‘na liniji’ - DSS i G17+.

Dani su bili predvidivi i dosadni. Ni traga uzbudljivim i kriminogenim devedesetima kada su ljudi preko noći postajali bogataši. Špediteri i carinici podjednako.

Podnosili smo papire i čekali u kantini trošeći hektolitre piva, litre pelinkovca i po koju šoljicu kafe. Život je, postepeno, otkrivao na koji bi način mogao da se završi. Svuda oko sebe smo videli svoju budućnost koja će odjednom, neprimetno, postati naša sadašnjost, i u kojoj se nećemo snaći baš kao što se nismo snašli ni u ovoj sadašnjoj sadašnjosti.

Ali, to je tek druga priča.

Sad stvarno prelazim na ono što imam na umu. Bio je tu, na ispostavi, jedan Baranjac, međed od čoveka, sa glavom kao bundevom rekorderkom na kakvom seoskom sajmu. Taj gospodin, istančanog ukusa za kvalitetno vino, svima je persirao i bio jedan stvarno fini džentlmen. Kao neki oficir u devetnaestovekovnom značenju te reči i tog poziva. Pomalo je, pojavom, ličio na onog našeg, srpskog, heroja, koga ne damo da ga diraju. Onog što se ne skriva iza duge sede brade i velikih naočara. Onog čiju čast i poštenje, hrabrost, čojstvo i obraz, poštuju mnogi carinici, a bogami i špediteri.

E taj je Baranjac na kućištu svog carinskog kompjutera imao zalepljenu sliku onog našeg heroja za primer, sa sve onom šapkom koju je sekira malko po sredini pomilovala ne bi li više podsećala na šajkaču. Čuj, Bosna i šajkača! Al’ nema sad to veze.

I dođe k njemu naš špediter Kole sav blistajući u najnovijoj majici ‘Don’t touch him’ sa slikom Radovanovom preko celih grudi i stomaka, i pruži mu deklaraciju na pregled.
Uzima gosin Baranjac deklaraciju, teško diše, svira kroz nos. Bilo je malo kvalitetnog vina popodne a godine i svinjetina su uradile ostatak. Gleda. Lista fakturu, prevrće papire, izjave, izvozna dokumenta, ceemerove… Uzdiše.

Devedesetih godina carinom je vladao Mihalj Kertes a njime je vladao Slobodan Milošević a Slobodan Milošević je vladao i svima nama, koje je trebalo nahraniti i napojiti. Pare su se imale uzeti od svakog ko ih je imao i njima podmiriti lojalnu administraciju, policiju i svakakvu mafiju. Kad bi neko nešto uvozio morao bi da dođe u Suboticu na carinu Kertesovim kerovima na noge. On je lično slao svoje ljude da ‘dižu cenu’ uveženoj robi i tako uteruju ekstra prihod u budžet i u buđelare odabranih.

Džaba fakture (računi) kao pravni ugovori, džaba izvozne deklaracije carinskih vlasti EU, džaba swiftovi, dokazi, faxovi, izjave, molbe, žalbe… Cena je morala skočiti gore.

E i za to smo mi, naivni špediterčići, mislili da je davna prošlost, neko drugo, tragikomično vreme, ono o kojem ćemo unucima pričati, a koji će morati da nas saslušaju ne bi li iščekali tu jebenu hiljadarku.

Dizanje cene nikada nije ukinuto. Upotreba ovog, u carinika omiljenog oružja je dovedena na najmanju moguću meru, ali nikada nije zauvek napuštena. Bez obzira na pirgave Irce i pripite Engleze koji su dolazili kod najnovije šefice na rakiju i da je obuče kako da radi efikasno i transparentno, bez obzira na ogroman elcede televizor u špediterskoj čekaonici na kojem smo mogli da vidimo ’status’ našeg predmeta, bez obzira na EX 1, FORM A, MAIL, SWIFT, INVOICE, sve, sve, sve dokaze i papire kojima smo obasipali carinike dokazivajući verodostojnost cena i iskrenost prodavca iz daleke, nikad dalje EU, ako je Carinik posumnjao u Cenu - Cena je morala biti ‘dignuta’.

I tako, gleda Baranjac u papire i pita Koleta:

- Šta je ovo ‘žarulja’?
- Pa sijalica - odgovara multilingvista - Pa vi ste odatle, trebali bi da znate to - sad već podjebava.
- Sijalica? - crveni se Baranjac kao fenjer ispred posavskog kurvašaga.
- Pa da, sijalica, žarulja - Kole sad usitnio jer vidi da se sprema dizanje.
- E, ako je žarulja onda dižem cenu!

::

ili Još jedna beskorisna tirada o ničemu

Malopre mi bio kolega administrator (mada nisam pravi administrator nego priučeni, odn. adhokerski admin), pa me priupit’0: zašto mediji objavljuju samo loše vesti kad ima i dobrih (vesti)?

E, pa vidiš, kolega, problem sa medijima je što se (još) uvek generalizuju u masovne medije.

Digres (anti-vilozovi, preskočite ovaj deo)

Ako imalo porazmislimo o zvučnosti reči -mediji-, nekako nam sam plural medija zazvuči masovno, pa odatle, iz melodike i melodramatike termina, dođe i pridruženi pojam masovnosti.

Treba, uz minimum odgovornosti, istaći da postoji i reč - medijum - iz koje, najverovatnije, i ističe ovaj pluralitet medija. Problem ovog medijuma je što baš ne obećava objektivnost i masovnost. Npr. medijum može da znači, u mom slučaju, posredovanje između sveta živih i mrtvih, ili (opet) neki uprosečen vid komunikacije (prilagođen osobama ometenim u razvoju ili sa ometenom percepcijom) ali ne obećava baš previše masovnosti, posebno ako nije na engleskom jeziku.

A masovnost, sama po sebi, ili u paradigmi ekonomike potrošnje koju živimo (kako vam draže), sugeriše ništa drugo nego - potrošnju.

Tako svaki priučeni menadžer medija biva prinuđen da se oslanja na potrošne sadržaje: na primer. hajde da osmislimo članak koji će biti prenošen, preko drugih medijuma, i na drugim medijima i koji će da proizvede klikove, samim tim i interesovanje sponzora. Jer je naša egzistencija samo dobra volja sponzora.

Ovo sve funkcioniše dokle god sam urednik, ili priređivač, zapostavlja sopstveni kvalitet života. Mada je kvalitet života vrlo labav pojam u izrečenoj i datoj paradigmi ekonomike potrošnje, jer - kakav je to kvalitet koji ne uvećava kredibilitet subjekta?

Radi se, dakle, o borbi za kredibilitet ispunjenja sadržine života.

Preciznije, nijedan medij ne ispunjava prazninu života, ali nosi poruke i informacije koje na svoj način doprinose formatiranju ove praznine (a ta praznina je period dana kada - ne radimo ništa, svesno i svrsishodno, već konzumiramo medije -).

Problem je što priroda informacije (prirodno je virtuelna odn. nematerijalna, ako je odvojimo od medijuma i medija) takva da se informacija u procesu obrazovanja, otelotvorenja odn. materijalizacije nameće, a da bismo je doživeli kao stvarnu, kao svest i svrsishodnost.

Tako dolazimo do common sense odn. javne svesti, a koja, kad je već javna, je praktično privatizovana odn. inkorporisana.

Odatle ona (SF) misao da nismo više ljudi za sebe, već samo moneta u korporativnim odnosima.

Kraj digresa (anti-vilozovi, čitajte odavde)

Dobra vest bila bi npr. da možemo i dalje da se oslanjamo na sopstveno mišljenje. Međutim, problem sopstvenog mišljenja i ideje kao takve je upravo u tome što (još uvek) nije smišljen obrazac njene eksploatacije.

Dobre vesti neće doprineti da se naše mnenje formira u pravcu korporativnih interesa (npr. potrošnje, ali može i npr. građanske (poreske) discipline prema korpusu zvanom država, ili crkva).

Stoga će tzv. dobre vesti uvek ustuknuti pred onim važnijim, lošim vestima.

I ove loše vesti samo su dokaz da je nama dobro, a drugima gore nego nama, pa će nam biti još bolje ako nastavimo da pratimo vesti.

Dalje (i još gore, odn. liberali, preskočite ovaj deo, pa sve do predzadnjeg pasusa),

čitao si npr. “Ko potkopava čovečanstvo” aka plagijat: “Protokole…”, zapravo “Razgovor u paklu…”, pa već u prvom, naravno, lažnom protokolu (Pravo je u sili. Sloboda je ideja. Liberalizam. Zlato. Samouprava. Despotizam kapitala. Unutrašnji neprijatelj. Gomila. Anarhija. Politika i moral. Pravo jačega…) mogao si pročitati:

Treba napomenuti da su ljudi sa rđavim instiktima mnogobrojniji od dobrih, pa prema tome najbolji rezultati u upravljanju njima postižu se nasiljem i zastrašivanjem, a ne akademskim rezonovanjem.

…

Da li se država iznurava u vlastitim trzavicama, ili je unutrašnje nesuglasice bacaju pod vlast spoljašnjih neprijatelja, tek u svakom slučaju ona se može smatrati kao nepovratno propala, ona je pod našom vlašću. Despotizam kapitala, koji je sav u našim rukama, pruža joj slamčicu za koju se država, htela ne htela, mora držati, u protivnom ona se kotrlja u propast.

…

Može li se zdrav logičan, um pouzdati da uspešno rukovodi gomilama pomoću razumnih ubeđenja i saveta, kada su moguće protivrečnosti, pa ma i besmislene, ali koje se mogu učiniti prijatnije narodu koji površno shvata i razmišlja? Rukovodeći se isključivo sitnim strastima, praznovericama, običajima, tradicijama i sentimentalnim teorijama, ljudi u gomili i ljudi gomile podležu partijskom cepanju koje ometa svaki sporazum, čak i na podlozi potpuno razumnog saveta i uverenja.

…

Ovaj ogled, pa bila to sovjetska-propaganda ili samo satirično-ciničan pogled na vrhunske domete zdravog, logičnog uma, ovaj rezultat simbiotičke korelacije korporacije i čoveka, koji je, dakako, depersonalizovan (ili bezkarakterno individualizovan - kroz obrasce), ovaj dakle-takav-kakav-je ogled imenuje i determinište politiku svake masovosti.

U jednom trenutku, u igri odlučivanja, dolazi do svrstavanja odn. potrebe da se donese odluka - da li ćemo uz one koji na umni, najpraktičniji, najhumaniji mogući način uređuju civilizaciju (umetnost mogućeg), ili uz bezumnu masu koja nema ni približnih kapaciteta da shvati bilo šta osim govora sile i sitnih strasti.

A postoje i, rek’o je Čega ;) u “Nevidljivoj naciji”, slepa creva civilizacije. Odn. oni koji se bave destrukcijom svoje društvene uloge, i to samo iz nekakvog estetskog životnog stava koji im govori da - tu nešto smrdi.

Kada zađeš u slepo crevo društva, počneš da korespondiraš sam sa sobom, što je definitivno jedna odlika ludila.

Sad - ko u Fukoa, ko u Ničea - nek mu je po volji i neumu…

Odricanje od odgovornosti - ovo nije masovni medij, stoga vas molim da svoje sopstveno, autohtono ludilo ne dovodite u vezu sa sadržajem ovog članka. Ovaj tekst, uostalom, nije ni namenjen čitanju nego je njegova svrha ispunjena samim činom pisanja.