Svatovi
May 9th, 2008Pre neko veče povela se kafanska rasprava o problemima mladih Srba koji proizilaze iz slogana “braćo Srbi i sestre Srpkinje”. Jer, ako su nam sve Srpkinje sestre, onda nema druge nego da tražimo žene među pripadnicama nacionalnih manjina. Ili da prihvatimo incest. Slučaj me podsetio na jednu priču koju sam napisao pre ko zna koliko godina:
Ovako je to bilo. Moja sestra od tetke, odnosno sestra od teče, i to onog teče iz mardelja, stasala za udaju.
Teča zdipio pare iz solidarne kase, da uplati “sigurnosnu kombinaciju” na lotou. Neću ni da naglasim da je kombinacija išla nekako ovako: 1-2-3-4-5-6-7, 2-3-4-5-6-7-8, … , 33-34-35-36-37-38-39. “Na taj način svi brojevi su pokriveni i dobitak je siguran. Si-gu-ran!”, rekao je teča. Posle toga je dobio 2 godine, ili 24 meseca ili 730 dana da malo bolje prouči čudnu prirodu brojeva da uvek zauzmu kombinaciju koja nije zaokružena na loto listiću.
A ćerka mu, sestra mi, zgodna. Snažna ali vitka i lepo oblikovana crnka. Kako opisati drugačije? Gore Ceca, dole Snežana Babić. Moram priznati da sam oduvek bio pomalo zaljubljen u nju. Znam da to deluje pomalo incestuozno ali, prosto se navikneš na incest kad su ti svi Srbi braća i sve Srpkinje sestre. Al, šta ćeš, ona prava sestra, a ja pravi brat. Zato se valjda i spanđala sa onim Brkićem. A Brkići dobrostojeći. I oni su nešto petljali s nekim fondovima, ali nisu uplaćivali loto. Kupovali su stoku. Čista sreća.
Kao što beše red, skupilo se sve od rodbine u tečinu kuću. Po genezi, od kurajbera preko omžikura, surdepača, sukurdova, kurlebala, kurđupa, askurđela, kurđela, navrndede, čukundede, do pradede, dede i oca, to jest teče, koji se nedavno vratio iz mardelja. Sve što se razmnožilo od tih trinaest kolena beše prisutno. Zbobane babe, bujne ujne, ujaci šijaci, tuč teče, slinavi sinovci, satrvene jetrve, ispasani pašenozi. Svi se ljubimo, zdravimo, naši smo, od istog kurajbera potekli.
Došli i Brkići, u punom sastavu. Od velikog Brke do onih najmanjih što su tek musavi. Na vrh kuće jabuka, čeka da je mladožejna pogodi. Prvo izvadiše onaj RRB iliti bazuku, ali kum, poznat i ugledan biznismen, reče im da smanje doživljaj, pa izvadi original ruski Kalašnjikov iz prtljažnika i skine je već iz trećeg rafala.
- Pomaže Bog, domaćine! Čuli smo da ima ovde dobra, lijepa i čestita mlada! - viče kum.
- A jeste li vi iz poštene familije? - viče teča.
- Jesmo! - kaže veliki Brka. - A je li mlada iz poštene familije?
- Iz poštene, nego šta! Poštena ko i vaša! - malo se zacrveni teča, možda od rakije.
I tako, mi izvedosmo, redom prerušene babe Stojanku, Stanojku, Stonajku i Stamenku, al’ mladoženjini sve odbiju, znaju da je mlada visočija i zgodnija od ovih naših baba.
Kad otkriju koja je prava mlada, dođe red da je pošteno plate. E, tu ti ja, brat od trećeg kolena, istupim. Kum nudi petsto evra i namiguje. “Ne dam je”, kažem, a i svatovi tvrde da je malo. Onda kum vadi još petsto, pa još, pa još, pa tako sve do pet hiljada, a ovi naši već viču da je dosta, da je podam. Al’ ja ne dam! Ne dam je, najmilije.
- Ne mož! - kažem. - Takve nema nadaleko.
A kum počeo da se znoji, pa vadi već i dinare, zove nekog kockastog pa mu kaže da trkne negde. Svatovi ćute. I naši i oni njihovi.
- Može, - predlažem. - da se pobijemo, ja i mladoženja, pa koji pobedi, da nosi mladu.
Sad me već mrko gledaju, a tetka skoči, pa me zgrabi za kravatu i odvuče na stranu.
- Bata je malo popio! - objašnjava, dok će meni – Budalo jedna!
I dok sam se ja objašnjavao sa tetkom kako nisam još pijan, kum i Brkići iskoriste priliku i maznu mladu. Sestra pogleda mladoženju, proračuna se, učini joj se dobar, zatim bude zdravica, ona otpi i razbije čašu.
- Biće muško! - rekoše mudri stari, i svatovi krenu kod Brkića.
Tamo, kod Brkića, videsmo uzorno imanje što je veliki Brka stekao. Stoke koliko hoćeš, hektari i hektari zemlje, pa vina, bunari za vodu, čak je helikopterom, pravo sa Surčina, doleteo neki budža što je, izgleda, isto bio nekakav kum.
I onda odosmo u neki restoran. Kordon milicije nas prati. Mi trubimo na naše sirene, milicija na one njihove, a narod kraj puta stoji, gleda i čudi se.
Ispred restorana, orkestar svira “Srpska se truba…”, a svatovi i pratnja izvade oružje pa počnu da šenluče. Prašti tako, iz svih mogućih oružja, a kad dođe “Trubite jače, jače…” onda svi udare sasređenom paljbom. Svaka rupa na tendi - 50 evra, pa sad ti vidi kakvo je to veselje bilo. I tako se svatovi ispucaju pa pređu na krkanluk. Da vidiš čuda: pečeni vo, a u volu tele, u teletu prasići, u prasićima jaganjci, u jaganjcima patke. Špekovano slaninom. Šta još da vam velim, bilo je tri orkestra. Usijana atmosfera.
Tu ja vidim da je tetki i kumu popustila pažnja, pa se podvučem pod astal. Zažarile mi se uši, da li od muzike ili od rakije, šunjam se, ispod, stopala cupkaju. Dođem do čela stola, gde sede mlada i mladoženja. I njima je toplo, mladoženja skinuo cipele, mlada zadigla haljinicu. Cipelica bela, stoji tek na vrh stopala. Gledam malo međ’ butine bele, skroz do najbeljih gaćica, gledam tamo i žalim što smo svi braća i sestre. Onda joj skinem cipelu i pobegnem.
Dok sam se vratio na svoje mesto, mlada već javila kumu šta se desilo.
Dođem do kuma, ovaj gleda uspaničeno.
- Jeste li primetili da je mladoj nestala cipela? - pitam.
- Jesam, sinko. Hajde sa mnom do auta, da se raskusuramo. - kaže i osmehuje mi se.
Izađemo u sumrak, prođemo pored onog kumovog kockastog prijatelja kad me nesto zvekne po glavi, sve zvezde sam video.
Sutradan mi kažu moji da sam se napio, sapleo o stepenice i razbio glavu. Sreća da se kum našao u blizini, skočio mi u pomoć a onaj njegov kockasti me odvezao u bolnicu. Treba da sam im zahvalan, kažu, inače bih gadno iskrvario.
I kažu još da je šteta što nisam video svadbenu tortu, a sarme su mi sačuvali, i rasol, protiv mamurluka.
