net1zen

Davno nisam pisao društveno – angažovani (čitaj: socioekonomski) tekst, pa ćemo napraviti izuzetak koji će, nadam se, jednog dana potvrditi pravilo:

Junakinja ove priče je S. M. (čitaj: samohrana majka), a one su (samohr. majke), kontam, glavni proizvodni resurs našeg nacionalnog bića. Ako smem da primetim: Da samohrane majke ne proizvode decu (preciznije: gaje, jer ih realno proizvodi coitus tokom intercoursa), u smislu produžetka našeg nacionalnog bića, vremenom bi došlo drugo (tuđe) nacionalno biće i istisnulo naše nacionalno biće.

No, priča ide ovako, ni Kafka se ne bi postideo:

S. M. jednog dana kuvala ručak, krpala čarape i peglala veš, kad, eto ti, <DING-DONG> neko zvoni na vrata. “Dobar dan, dobar dan”, pa to su ljudi iz elektrodistribucije.

- Vi ste napravili prekršaj!

- Prekršaj?

- Prekršaj! I to kakav! Evo, izvol’te, poziv-opomena-pred-tužbu i paušalni račun 25 ‘iljada! Doviđenja!

- Čekajte!!! – očajno će S. M.

- Šta da čekamo? Kaficu?

- Čekajte, gde je prekršaj?

Vidite, sad to treba svima objasniti, ima tamo jedno sokoćalo, što se nalazi u onoj kutiji za struju, i ta naprava objektivno i nemilosrdno obračunava potrošnju električne energije (čitaj: Đerdap, Trepča, Obrenovac, il’ Obrovac, zaboravio sam…) Ako se, pak, taj uređaj pokvari, onda ne možemo da vam očitamo potrošnju, što znači da ste zavrnuli državu. Prosto rečeno – kradete državu! Krađa i lopovluk! A naša država nije banana-država, već – elektro-država i sad, imate da platite kaznu i ovo što ste prošvercovali struju a, pošto ne znamo koliko, onda ćete platiti onoliko koliko mi mislimo da ste ojadili državu, čiča miča i gotova priča.

- Ali, ali, – vajka se S. M. – ja i ne znam kako to radi i nisam mogla ni da primetim kada nije radilo.

- Hehe, – kaže službenik elektrodistribucije, – to nam svi kažu.

- Ali, ali, – veli S. M. – ja sam samohrana majka i zaista se ne razumem u te stvari. Šta sad da radim?

- Eh, – veli službenik, – šta da se radi? Kad krene po zlu, onda se svi pitaju “šta da se radi”. Dotle niko ništa.

Ali, ali, i tako dalje, dok najzad ne reče službenik da se dati uređaj ima popraviti na tom-i-tom mestu, kod jedinog ovlaštenog popravljača datih uređaja. Oni sa time nemaju veze. Sad, ako je već samohranost i majčinstvo u pitanju, niko baš ne želi da ispadne zlikovac, pa, eto, nek ona pozove taj-i-taj broj u ‘distribuciji, pa nek tamo traži Bakija, pa nek njemu objasni da je taka-i-taka stvar pa će on “već videti“.

I, šta će, S. M, zove vidovnjaka:

- Alo, je l to Baki?

- Jes!

- (i tu S. M. objasni da je samohrana majka, i već sve ovo što sam pokušavao gore da objasnim)

- Ako, – veli Baki, – ako je tako, a Vi ćete onda platiti koliko imate. Koliko para imate?

- Pet hiljada. – veli samohrana majka.

- Onda uplatite pet hiljada, na taj-i-taj račun, pa recite, kad dođu ti-i-ti, da je taj-i-taj rek’o da je “uredu”. Uredu?

- Uredu.

I bi sve uredu: I svi sretni, i svi zadovoljni.

I, što bi rekli ovi koji se razumeju u žanrovsku književnost: bio i zaplet, i saspens, i rasplet.

“Smanjenje temperature grejanja povećava radni angažman radnika!”

Zlikovac

IRC log (ima sad tome već par nedelja):

> cigo?

> cigo…

> trebalo bi mi napisati neko kulturno “fuck off” pismo… da stavim kavu?

> peci!

Tako, priznajem, povremeno se angažujem kao stručnjak za fakofiranje:

Na primer, RATEL - onaj koji u načelu, kao, brani interese građanštine, Srbijanštine, a u praksi tajkunštine – i.e. pazi na etar, da ne bude anarhije -

propis’o godišnje nadoknade za 2,4 Ghz vajerles AP, što mu dođe nešto kao radio-odašiljač odn. radio-stanica, pa mu tako dođe da svaki provajderčić ima 30-40 radio stanica (čitaj: RADIO STANICA), pa mu za svaki odašiljač ošinu po 50 ‘iljada, pa se tu nakarika par miliona, miliončića, i – eto ti al-ekonomije.

Btw, radi se o slobodnom opsegu, odn. ne carini ga (još) država. Na primer, kao što je vazduh slobodan, pa ne plaćamo taksu na disanje (izuzev što zagađivači plaćaju državi za ono što udišemo), ni paušalno, ni po protoku i potrošnji vazduha, tako je spektar 2,4 Ghz isto slobodan.

Barem su ljudi tako mislili.

Dok se neko nije dosetio da pripazi, da ne bude zagađenje na 2,4 Ghz, a onako usput može da zaradi napaćenom narodu milione iz etra (ni’zčega).

Čista alhemija uređenja telekomunikacijskog haosa i javnog/državnog preduzetništva.

Šta se pristojno može napisati na tu temu?

Npr.

“Kako vas nije sramota? Lopovi jedni!!”

Itakodaljeitakobliže…

To, međutim, nisam ja pis’o, to su pisali drugi.

Ja kulturno fakofiram:

“Da li vaš dopis znači da RATEL želi da uništi male provajdere?”

Što bi značilo – samo preko mene mrtvog :)). Mislim, može mi se, ne pišem u svoje ime, već u ime trećeg lica ;).

To ja ovako dramatičan izdramatizovao situaciju. U prevodu i između redova – poskupeće internet.

Retko se pišu tekstovi o ovim stvarima zato što su ove stvari nezahvalne, pažnja javnosti usmerena je na one stvari, a niko to baš i ne razume (ove stvari), a oni malobrojni koji razumeju nemaju potrebu da im neki retard to sažvaće.

Mentala zabeleška mog skromnog spoznajno-razumskog aparata je sledeća:

Monopolisanje telekomunikacija nije vođeno prevashodno interesom da se naplaćuje protok, mada se i od toga debelo zaradi: koliko li se samo namlati para od slanja besmislica putem sms-a. Jači je tu interes, jer putem monopolisanih telekomunikacija korisnici lepo mogu da se usmeravaju, da nastave, prošire i prodube svoje konzumerske navike.

Ja ću misliti o tome.

Baš sam se udubio u moj hm… projekat, u moj paralelni život u mitskom srednjem veku u kojem, izigravajući kralja Drakonusa, jašem okolo sa svojom vernom bandom vitezova i stranih plaćenika i razbijam (omiljenom sekiricom) lobanje pobunjenim seljacima, prečanima i svim ostalim karakterima koji se ne slažu sa mojim samoproklamovanim statusom kralja…

… kad zazvoni telefon.

- Rodoljub? (to sam ja)

- Izvol’te, taj sam!

- Rodoljube, pružilavamsejedinstvenašansa da učestvujeteuveomainteresantnojprezentaciji koju ćemo mi, samo za vas, organizovatiučetvrtak…

Spustim. Eto, da se opravdam, učinilo mi se da je automat. Al, majke mi.

Vratim se na bojno polje, pa poteram svoga ata na još jednu grupicu slabo naoružanih pešadinaca kad, znate već…

… opet zvoni telefon.

Podignem.

- Rodoljube, vi ste srećni dobitnik bla, bla, bla, bla, bla…

Ista meta, isto odstojanje. Spustim. Po kakvom li su to samo kriterijumu mogli mene iskopati? Mora da je neki crni listing u pitanju.

Sad vidim da me s onog tamo brda gađaju strelci i praćkaši, pa ma’nem još dva tri puta već krvavom sekirom i poteram ata onamo, da i njih tresnem po glavi.

Eto ti, baš kao u priči, i očekivani treći put zvoni telefon.

- Molim već!

- Rodoljube, – kaže iznervirani glas sa druge strane, – stalno se prekida veza!

- Ama, ne prekida se veza, nego ja prekidam. Znate, uopšte me ne interesuje ta…

- Pa što onda ne kažeš da te ne interesuje, seljačino jedna! – kaže mi sasvim opravdano iznervirana akviziterka i sad ona zalupi meni, za 2:1, odn. što bi rekli anglosaksonski fudbalski radnici – za konstelaciju.

Posle se mislim – stvarno je u pravu taj entitet kome nisam dao nikakvu šansu da postane osoba:

Kontam, možda bi zaista trebalo više da participiram u potrošačkom društvu i doprinosim ekonomskim tokovima, više da se zadužujem i više da trošim, jer će tako i više poreze da se ubire, pa će državni činovnici primati veće plate, time i oni više trošiti, pa ćemo moći, mislim sad već nacionalno, da dignemo veći kredit, pa kad krenu investicije, nova radna mesta koja će zahtevati nove obrazovne profile, pa kad navale mnogobrojni studenti da se obrazuju i radnici privrednih i vanprivrednih delatnosti da rade, da sede po kancelarijama, a svako mora nešto da užina, pa će hrana početi da se kupuje, pa će i seljak konačno imati gde da plasira svoj proizvod…

… i konačno se uspenjem bornim atom na brdo, pa zviznem sekiricom prvo jednog, pa drugog, pa trećeg seljaka u glavu.

Gospodin je sedeo u bifeu, sa još nekom gospodom. To su sve džentlmeni, polazeći od knjiškog znanja da je džentlemen onaj koji ništa ne radi sa svoje dve ruke, osim možda što pridržava čašu.

Sedeo je tamo, mislim da je pio nekakvo vino, a za stolom su bili još i Boca i Ćoske, pa sam im se pridružio, na šta me je gospodin mrko pogledao svojim modro-sivim a plavim očima. To su one homo primitivus oči što, vele, da smo tako izgledali još pre više od 3 miliona godina. Mislim, ako smo darvinski ljudi. Kažu da naša niskorodnost potiče od činjenice da ne znamo ni ko nam je bio pradeda, dok visokorodnost dolazi sa svešću o predacima koja ide vekovima unazad. Pa ovde je, očigledno, poznata rodna veza koja se proteže milionima godina od pre Biblije i to je, pretpostavljam, fascinantno.

Mislim da sam rekao nešto duhovito, pa je gospodin prestao da me gleda praistorijskim očima, da bi potom skinuo jaknu i zapalio cigaretu.

Nešto sam bezveze govorio do trenutka kada sam upitao – A gospodin je?, – na šta je gospodin ustao, obukao jaknu da bi ponovo seo.

Namerio se ponovo da zapali cigaretu, ali upaljač baš nije radio kako je predviđeno, pa se opet namrštio, a te njegove veđe su kao stvorene za namrštenost. Brže bolje sam mu ponudio svoj upaljač, na šta je on samo odmahnuo rukom, pa se skoncentrisao na onaj njegov, drobeći ga svojim džentlmenskim rukama, da bi ga potom ugurao u usta i počeo da žvaće. Mislim da ga je pojeo, osim ako to nije bio neki kafanski trik.

Gospodin je onda skinuo jaknu, skinuo duks i ostao u kratkoj majci.

Pokušao sam opet, preko Boce i Ćosketa, da saznam ko je ovaj gospodin, ali oni očigledno nisu bili raspoloženi za priču o gospodinu.

Počeo sam da pričam o poslu, mom nepostojećem poslu, sve pokušavajući da isprovociram gospodina da kaže ko je i šta radi.

Gospodin se potom obukao i ponovo seo. Uzeo je cigaretu i počeo da je jede. Lepo mu je išlo sve dok nije stigao do filtera koji kao da mu je zapeo u grlu. Tu se već namučio. Onda se opet skinuo i seo.

Na kraju već nisam izdržao, pa sam ga pitao:

- A ko ste vi, gospodine?

- Ja… – započeo je mlatarajući rukama, tako da je odmah uspeo da obori onu čašu sa vinom.

Ovo prosuto vino bila je, očito, ona kap koja je prelila čašu, mislim, glupo zvuči ali baš je tako. Gospodin se obukao da bi otišao.

- Ko je ovaj lik? – pitao sam Bocu i Ćosketa, dok je gospodin užurbano izlazio iz bifea.

- Ma nemamo pojma. Neki ludak.