net1zen

That was one great experience :))

Sinoć bila jedna mala projekcija filma, za lokalnu scenu. Pozvani su Ludolf Neum i Bahatnik :), kum na žalost nije mogao, Mirčez bio zauzet, pa su tako Vlada i Preda uveličali taj događaj.

Morao sam da održim prikladan govor: “Dragi prijatelji, toliko sam bio sretan, toliko sam uživao radeći film o Napred u prošlost, da bih voleo da rezultat ovog rada podelite sa mnom.”

I onda smo pogledali film i zajedno se radovali.

E, sad ćemo malo o tom bezbudžetnom projektu a da ipak ne bude spoilera, da se ne ponavljam i da ne bude ono: šta je pisac hteo da kaže.

Priča je počela nekako u ovo vreme, prošle godine. Možda još nešto ranije, bio sam kod kuma da već vidim te njegove bubnjeve i onda mi on puštao NUP i baš smo zaključili kako je to odličan bend. I tako sam počeo da se interesujem za taj predmet :) počeo da se javlja neki nagon, da me tera da to istražujem.

I opet, skupili smo stvarno dosta materijala. Od NUP-ovaca sam dobio čitavu gomilu, oko 200 pesama (to je nekih 7 sati muzike), pa onda skenovi, press, pa tu je i poezija, fotografije, video materijali. Puno sadržaja, za jednog ozbiljnog birokratu.

Peka i ja smo išli u Banat, da vidimo kako izgleda taj banatski trougao. Snimali smo, intervjuisali sve NUP-ovce, i Dićketa i legendarnog Matu, slušali, slušali, gledali, gledali.

Ima tu jedna priča, taj NUP su stalno kritikovali, ovi kritičari, kao neki hermetičan bend. Dobro, rok kritičari su radili za izdavače, pa su tako i vrednovali bendove. NUP je ispao – hermetičan. Nikad nisam razumevao žanr rok kritike – čemu to uopšte služi? – osim trasiranju skudoumlja.

Meni je to hermenautičan bend.

Našpred u prošlost nam interpretira i objašnjava našu laž/stvarnost. I to radi na jedini human način – iskreno i anarhično.

Zar nije moguće da će nauka, kakvu je poznajemo danas, ili “potraga za istinom” u stilu tradicionalne filozofije, stvoriti čudovište? Zar nije moguće da će “objektivni pristup“, koji se ruga ličnim vezama između entiteta koje istražuje, povrediti ljude, pretvoriti ih u bedne, usamljene, samo(za)dovoljne mehanizme bez šarma i humora? Zar neće, pita se i Kjerkegor, moja aktivnost kao objektivnog (kritičko racionalnog) posmatrača prirode oslabiti snagu mog ljudskog bića? I čini mi se da je odgovor na ova pitanja potvrdan i verujem da treba reformisati nauku, da bude anarhičnija i subjektivnija.

Ovako nekako Fajrabend (Paul Feyerabend) pokušava da uobliči svoju zabrinutost, svoju depresiju. Svoj strah od otuđenja, od totalitarizma.

Moj film, predmet mog filma, jedan je od onih malih, jedva primetnih grešaka u svetu kritičko – racionalne nauke, jedna od onih malih grešaka koja svedoči da tu negde ipak ima nekih ljudi.

Nekakva humanost, nešto što se ne da objektivno rastumačiti.