net1zen

ili Njena tranzicija

Nisam baš siguran na koji način se klasifikuju i definišu prozna dela kod nas, pa ću koristiti anglosaksonsku terminologiju.

U tom slučaju, radi se o noveli (produženo fiktivno prozaično delo ;), “Njena tranzicija”, nekih 125 strana, koju neki prijatelji karakterišu kao chick lit, što mi laska, jer sam od samog početka imao nameru da priču upakujem u baš takvu ili sličnu žanrovsku formu (ah, postmoderna), ali neskromno smatram da sam neprimetno i nenametljivo uspeo da udenem i nešto malo više jezičkih i intelektualnih detalja (komplikacija) od npr. standarda Medlin Vikam (aka Sofi Kinsela).

Silom (ne)prilika, omot za korice uradila je škotkinja Rima Staines (The Hermitage, ili videti njen video art za pesmu Polly Paulusma – The Woods). Krstareći netom naišao sam na njenu skicu za “vešticu u boci” i ilustracija (original je oslikan na drvetu) mi se učinila adekvatnom za sadržaj knjige (brod u boci – žena u boci). Nakon malo pregovaranja i obećavanja, dobio sam dozvolu (licencu) da koristim njenu ženu u boci kao omot za moju knjigu. Iako se žanrovski ne podudaramo (Rima se loži na srednji vek i bajke), privatno sam poprilični fan bajki, a ponešto sam i pročitao, posebno onih sa Balkana, pa sam dao obećanje da ću joj prevesti nekoliko najbrutalnijih, najkanibalističkijih i onih u kojima se pojavljuju baba-roge, vukodlaci i vukodlakinje (npr. Crvenkapina baka ;)).

Novelu sam napisao u jesen-zimu 2006. – veći deo. Onda sam zapao u krizu, nisam znao na koji način se pišu novele, sve dok mi Oto (Oltvanji) nije malo pojasnio stvari i uputio me u tajne tehnike završavanja započetog :). Bilo je veliko zadovoljstvo staviti tačku na poslednju rečenicu, i to je jedan od onih osećaja koji je teško opisati ili prepričati. Imam utisak da je slično tome kad se sam popenješ na vrh kakve velike planine, znaš da je pred tobom i silazak, i još mnogo toga, ali si u tom trenutku zaista na vrhuncu, osećaš da si pobedio sebe, svoje slabosti, strahove i nedoumice, podigneš ruke i kažeš “Yesss!” :))

Jedno vreme sam prepravljao rukopis, sve vreme smišljajući na koji bih način mogao da ga se rešim, odn. nastavim dalje, u potragu za nekom drugom pričom. Određen problem predstavljalo je i to, što nisam napisao priču ni na jednom od trenutno važećih nacionalnih jezika, već najbliže varijanti B/H/S, tačnije srpskohrvatskog jezika koji je, zvanično, izumro (ali nezvanično ga ljudi i dalje koriste, u svim krajevima post-jugoslavije). Tako sam odlučio da potražim nekakvog internacionalnog izdavača, i tu se obratio Nevenu (Ušumoviću) da mi nađe nekog off izdavača onamo, koji bi možda imao razumevanja za ovaj moj senzibilitet. On je našao Vlajšu (Vladimira Arsenijevića), koji je uspeo u tome da pronađe ono što se i meni dopadalo, i uz čiju pomoć sam doterao čitavu stvar, da ipak bude malo kulturnija, malo bolje artikulisanija i sl. U ovom procesu pomogle su i brojne prijateljice i prijatelji, koji su imali strpljenja, vremena i volje da budu “pokusni kunići” i čitaoci raznih (nesavršenih :) epsilon, delta, gama i beta verzija. Naslov je konačno osmislio Robert (Gombaš) koji, čini mi se, ima dara da mi smišlja i uobličuje naslove (npr. Nevidljiva nacija ;).

Knjiga je, istina, medij koji je skup, u poređenju sa drugim medijima (radio, tv, net…), nije toliko efikasan, ali na neki način upravo ta “neefikasnost” knjige može da bude idealna za jedan ličniji, osećajniji pristup u pripovedanju i prenošenju priča. Stoga knjiga ostaje vredan artefakt individualnog kulturnog doživljaja i ja sam se veoma trudio da ovu priču, “Njenu tranziciju”, na taj način i prilagodim knjizi.

Lično, kao autor, volim da u procesu stvaranja istražujem, ne samo činjenice, do kojih je danas relativno lako doći, već osećanja i stanja svesti, emocije, i odnose, one koji nastaju među osobama, ali i one koji se razvijaju u nama samima. I kada me nešto potakne, kada osetim da nakon toga više nisam ona ista osoba kakva sam bio, onda smatram da sam uspeo i da mi se (najčešće emotivni) rizik isplatio :)

Tako nekako ja doživljavam ono famozno “Budimo ljudi…”