net1zen

ili Rad protiv svesti i svrsishodnosti

Mogu li da budu zabavni kloniranje, nezaposlenost, ekološke katastrofe, inspekcije, bračne nevolje, životinje, kriminalci i vanzemaljci? U ovom bezbudžetnom “filmu” je skoro sve moguće, pa čak i to da postoji takva smislena priča… Šta je poruka ovog filma? Ako vam se prispava za vreme gledanja “Prvog radnog dana” i to je dobro jer ćete svašta sanjati.

“Prvi radni dan” (Ulješura Pictures, 2010) je, moglo bi se reći, prvi celovečernji igrani film Stipana Milodanovića, moglo bi se reći wunderkinda domaćeg filma, a da je Stipan kojim slučajem uključen u ovdašnji sistem proizvodnje filma, onda bi se moglo reći i – kinematografije. Da je kojim slučajem Stipan uključen u ovdašnji sistem proizvodnje, distribucije i prikazivanja filma, moglo bi se reći da je “Prvi radni dan” film koji je domaću kinematografiju isterao do samog kraja, na čistac, samo da bi je spasio. Ovako je “Prvi radni dan”, zagledamo li se u kulturu institucionalistički, samo film za sebe i po sebi.

Još nešto: Kako “Prvi radni dan” nema nijedan elemenat od onih uz pomoć kojih se toliko često a tako pogrešno karakteriše film (filmska traka, sindikati, izlizane priče, otvorena-pritajena propaganda, profi-glumci koji ne glume nego izigravaju idole), dozvoliću sebi da “Prvi radni dan” ponekad nazivam filmom, a ponekad igrom, u smislu ontološkog temelja umetnosti:

(ilustracija: “Evo love vojvođanskom mu filmu”, S. Milodanović)

Stipan od samog početka proizvodi filmove “sam i od sebe” pa je tako i glavna protivrečnost njegovog stvaralaštva zapravo umetnost mogućeg, jer se ta umetnost dešava i saopštava u okruženju u kojem jednostavno nije moguće ostvariti kreativan, svestan i svrsishodan rad.

“Prvi radni dan” se igra i poigrava sudbinom moderno izvajanog čoveka koji, kakav takav je, sa svim svojim vrlinama i manama, treba da proživi svoj vek u sistemu koji ga potpuno obesčovečuje, ukidajući mu sva prava, sužavajući mu egzistenciju, oduzimajući moralnost i uskraćujući sva moguća ljudska prava, pa i pravo i potrebu za svesnim, svrsishodnim radom.

U ovaj vrlo jasan i robustan okvir Stipan je smestio priču koja nas na jedan plemenit način baca u san otvorenih očiju, stvarajući ontološku atmosferu u jednom oniričko-fantastičnom svetu koji kao da netragom nestaje i kojeg je moderna kinematografija (čast retkim izuzecima poput T. Gilijama) jednostavno smetnula s ras-uma. Stipan ovim pristupom konačno uspeva da se istavi iznad nišeiziranih filmskih proizvoda, ostavljajući gledaocu mogućnost da se sam otisne u priču te da, već po svom senzibilitetu, razigrava i artikuliše sopstvenu maštovitost i duhovitost. Jednostavnije rečeno – “Prvi radni dan” na vrlo nenametljiv način korespondira i komunicira sa svim generacijama.

Pa kad nas je već zadesilo vreme u kojem se ne može ni (pošteno) raditi, često ni biti duhovit, možemo se upitati da li je čovek čovek ili je čovek samo životinja. Iz te nedoumice Stipan i izvlači svoje smešno u ovoj igri, upućujući nas na Bergsona koji opisuje smeh odbijajući da ga konceptualizira i svesno oponirajući kartezijanskom doživljaju čoveka kao mašine. Odatle se “Prvi radni dan” otvara i zatvara odnosom čoveka i životinje, ostavljajući nam nedoumicu da li je smešno kada čovek podražava životinju ili je smešno kada se razne životinje pretvaraju da su ljudi, jasno nas upozoravajući na moralne kriterijume smešnog, i svakodnevne smešne situacije koje često razaraju samopouzdanje.

Maestralna karakterizacija i izvedba likova u kojoj glumci-naturščici paralelno, selersovski, tumače po nekoliko karaktera priča je za sebe: Brane Trifković nosi kartezijanske čovek-mašina karaktere (robot i inspektor), Boris Čegar idiosinkratske pojave (luda, gatara, prorok), Rudolf Kovač kao štićenik umne bolnice ali i glavni junak bajke koju mu pripoveda niko drugi do Stipan lično.

“Prvi radni dan” je ne samo aktuelan (aktuelno je sve što se danas snimi), nego i relevantan film, jer anticipira pitanja i položaj čoveka, vere, saznanja, igre, rada i bitka u sistemu koji nije ništa drugo nego puka (prazna) iluzija.

Film je snimljen bez budžeta, bez zahvatanja u već ispražnjene džepove građana, besplatan je i slobodan, što Stipana svrstava među malobrojne savremene alhemičare, one koji umeju da stvore nešto iz ničega (nasuprot armiji tzv. radnika, poslanika, menadžera i sl. ljudoždera koji godinama stvaraju ništa od nečega). Sama metoda stvaranja i distribucije filma podučava nas i ukazuje da se u onom što se doživljava kao ništa iz kojeg se stvara nešto, zapravo nalazi izlaz iz civilizacijsko-kulturološkog lavirinta pohlepe: “Prvi radni dan” je stvoren iz dobrih namera, duhovitosti, moralnosti, prijateljstva, iz solidarnosti, kreativnosti, imaginacije, iz truda i iz samomotivisanog svesnog i svrsishodnog rada.

Sve to možete videti samo pod uslovom da se oslobodite napetosti, dakle – opustite se i uživajte:

::