net1zen

ili Dan kada smo pospremili Srbiju (u tri dimenzije!)

- Kume, – kum će, – ja ti ozbiljno govorim, a ti me zajebavaš!
- Kume, ako si ti mislio da je bilbord kampanja “Očistimo Srbiju!”, ili “Veliko spremanje Srbije” ozbiljna, onda ti mene zajebavaš.

- Ćuti sad i slušaj kako je bilo:

Stvarno mi idu na živce sve te divlje deponije, što se po šumama nemilice seje đubre, i stvarno sam mislio da, bez obzira što DS stoji i sedi iza svega ovoga, zasučem rukave i pomognem koliko mogu, a ne samo da pratim i komentarišem akciju preko bloga i foruma.

- He, he!
- Ćuti, kume, i ne seri, nego slušaj:

Osvanuo 5. jun, ja se probudio, bicikl, pa na Palić, oran, da pomognem da se očisti Srbija, Palić, Subotica.

Dođem tamo, malo mi čudno – nigde omladine, nikog poznatog, sve neki čudan svet, neke face, nemam pojma odakle su došli.

- A malo su i mutni, a?
- Aman ćuti, čoveče. Je l možeš ti 5 minuta da ćutiš i slušaš?
- Mogu pokušati…
- Onda slušaj:

Gde sam ono stao? Aha, sve neke čudne face, neki svet za koji nisam ni znao da postoji. Sve se to tamo skupilo, pa čekaju govor.

- Redaljka, hehe…
- E, baš si bezobrazan. Sad ti neću ni ispričati!
- Ma, pričaj čoveče, to ja komentarišem ovako sebi, u brk.
- Ajd:

Dakle, skupile se čudne face, neki matorci, nigde omladine, pa čekaju govor, da se istaknu stvari, da je to glavna akcija u okviru akcija, majka svih akcija Ministarstva zaštite životne sredine, pa sekretarijati, lokalne samouprave, javna preduzeća itakodalje.

Posle govorancije, krene raspored, pa onda prozivaju čete i raspoređuju na radne zadatke. Tako prozivaju carinike, inspektore, opštinare, smećaroše, pa regionalnu deponiju, pa vodovodare i kanalizacionare, pa poštare i telekomdžije, pa toplandžije, pa sve redom, da zaduže po kesu i par rukavica, i konačno prionu na čišćenje palićkog, turističkog priobalja.

Tu oni odoše, a ostao ja, i još neke dve devojčice.

Stojimo mi, ispred govornice, razvodnik nas gleda, trlja oči, štipa se, pa se čudi, ne može se načuditi, ko smo mi i odakle dolazimo?

- Heh, filozofsko pitanje…

A kada se čuda načudio, prišapne mu neko: “TO SU VOLONTERI”. Ko? VO-LON-TE-RI.

“Aha, vi ste volonteri?”

“Jesmo.”

Dobismo, konačno, i mi kesu, pa nam rekoše da pogledamo tu okolo, ako ima nekog smeća, da počistimo za ovima dok su čekali da dobiju raspored.

- Nego, kume, izvini što te prekidam. Ima ovde jedan problem.
- Koji?
- Nema tu nikakve priče.

Šta sad napisati o svemu ovome, recite vi meni.

===

Баталио сам ауто па сео на бицикл. Ведро и топло. Греота да не примиш такав поклон од Мајке. Препречио по блатњавим уличицама и искаљао се, али – прошао. Без силаска. Код Палићког торња три аутобуса, сопствени превоз. Одлично, има људи. Није баш све пропало.

500 људи је сасвим довољно. С разгласа их бодре Хари, Жера, Лоша, Брегин мали, еуроденс и остали мотивишући мотиви. Наслоним бицикл на дрво и стрељам по гомили, не бих ли увребао некога познатог. Знам неке партијске зилоте из виђења, званичнике, пар новинара, али не тражим њих. Нема никога од градских еко гикчина, неохипика, хардкор антизагађивача или непознатог иксана да макар заличи на класични профил бусача у еколошка прса. Јок. Све голи шушкавац до ер макса, црвена пунђа до стероида, стомачине до вештака, ланчић до кармина, Фила до Чемпиона и бројаница до дреса Србије.

Свеједно, изненадим се бројношћу скупа, у пар тренутака безразложног оптимизма сам контао да ће нас доћи десеторо, уврх главе. Сними ме камерман, пита – откуд. Па ето, дошао. Аха. Па како? Па бициклом. Па не, него… Не капирам на шта мисли, одлази, мора да се ангажује.

Приметим још једно познато лице, дјева приђе, обрадујемо се као да смо се у Њујорку срели, смешка се и радознало пита – кад сам се запослио у општини. Ретка птица. Дошао бих па таман и да СВМ организује, свакако сам хтео да одрадим чишћење шуме, али то не може до септембра јер се птичићи легу, а раније нисам могао због времена. Згрануто гледа у очи, тражи у њима некакав знак сигурног лудила и шапуће да су сви запослени у општини, морају, рекли им у фирми да се ово рачуна као радна субота. Кажем да не мрачи, сигурно има и волонтера, настављамо причу ни о чему, тусти водитељ локалне телевизије заповеди скупу да замаше кесама јер је сликање у току, они машу, каже да му је драго што смо се окупили у оволиком броју да покажемо развијену еколошку свест, шуште кесе, шушкају тренерке, најави почетак акције, поче аплауз, новинари потрчаше за градоначелником, он узе кутију, изгази је, убаци у контејнер, даде изјаву, спикер поче да прозива групе и нареди лидерима покрет у бој за очишћење Србије.

Запути се батаљон Градског зеленила ка Прашуми Најлона.
Крену батерија Топлане пут Џунгле Станиола.
Зажди одељење Димњачара у Степе Пикаваца.
Оде пук Паркинг сервиса у Прерије Лименки.
Одмаршира дивизија Телекома у Брда Флаша.
Одјаха чета Управе царина у Гудуре Гума.
Десантова вод Водовода и канализације на Поља Срче.

Спикер погледа десно, лево, па право. У нас. Процвили у микрофон да нераспоређени сачекају, успаничено позва неког главоњу са стране, консултују се, гледају у план, не знају шта с нама. Гледају нас као да смо пали с Марса. Долази неки главатији и умнији. Чујемо спикера како му шапће.

“Добровољци.”

Позва нас да приђемо, даде по пар рукавица и џак, рече да идемо уз обалу, покупимо у џакове што нађемо и пожели нам срећан рад. Бацишмо се у лов. Упаљачи, поклопци флаша, омоти од жвака, штапићи од сладоледа, пластичне врпце, 4х0,33 флаше и једна пивска граната, ја уловио, голорук. За сат времена смо скупили око пола џака смећа и обијали главе око слабог улова.

Да ли зато што:

а) смо ми у Аустроугарској јако фини па не бацамо смеће ван канти
б) због киша дуго није било људи па нема ни ђубрета
ц) је читав Палић већ покошен пре пар дана, сено није покупљено, али смеће јесте, како се запослени не би мучили дуже од сат времена колико им је требало да од Велике терасе дођу до одбојкашких терена и тамо заскоче сендвиче и сокове

Ходали смо крај обале и удисали густу пару језера. Муве су се катапултирале с натрулелих риба на наша влажна чела. Ранац ми је драо рамена, тешки смрад устајале воде бескрупулозно увртао желудац а Сунце, које је чекало у заседи месец дана, искусно, стрпљиво и темељито притискало капке из баруштине на травњаку. Хтео сам да се као проштац бацим у водурину и лапћем устајалу жабокречину док ми не позли. Да се натопим водом и надвијем се над тај Првомајски драгуљ Војводине као црни цепелин. Да изручим усољену пилетину, салату с фетом, рестовани кромпир, ражену погачу, сладолед од нугата, ушећерене јагоде, мутаве пуноглавце, пикавце, мртве алге, муљ, траву, младу трску, лименке, шљунак, цреп, малтер, гуме, пепељаре, кашичице и целофан на све.

На уцењене општинске трутове. На безобразне, таште, облапорне, истетовиране и испирсинговане трихагере, педере и заштитнике животиња. На надмене философе, самозадовољне музичаре и трештене писце чије снене главе од јутрос чекају на менгеле мамурлука. На свиње које прате “Фарму”. Две дебеле жене су се сунчале на лежаљкама крај обале, јеле сладолед, гугутале да су поносне на нас и да су и оне данас очистиле испред својих кућа.

На бетонској слатини се поново појавило познато лице. Враћала се с колегиницом запосленом у већ неком сервису грађана. Нисам био добро, хтео сам да одем даље од воде, жеге и фантомског ђубрета које смо безуспешно ловили. Поздрављам се с двоје сапатника, добровољаца и одлазим у њихов заборав. Обављам формалност упознавања са Сарадницом, сабласно пегавом, чупавом, риђокосом и одбојном женом. Познаница и ја настављамо безазлени, сентиментални дијалог и пријатељско пецкање. Сарадница шаље екстровертне гранате набијене разорном глупошћу. Цитира Свето писмо, тлачећи нас цитатима о људском неразумевању себе, природе и других људи, усисавајући нас нас у коначни хоризонт лудила:

“…не знаш ти, они већ годинама насељавају куће по Вишњевцу и тим селима, појешће нас, рађају по четворо деце, у плусу су, а нама је негативни прираштај -1,20 промила, свака наша жена би сада морала да роди четворо да би се само просто репродуковали, а ево, види ти ово сад – на шта да га родиш, види каква је беда и биће све горе, како сад да планирам породицу, од чега, можеш само да му купиш нешто кинеско а и то је сто посто радиоактивно, а њих брига, роде децу, неће ништа да раде, бескорисни су, мислим, наша деца се исељавају, а да су ту остали па ми не би имали једну него сто филхармонија, замисли сад, ево, на Палићу да буде неки концерт на води и филхармонија свира Хајдна, па ко би од њих дошао то да слуша…”

Крвавим очима, гледао сам понос укочених младенаца пред фонтаном с бетонским лабудовима. Бронзане бабе су ћутке седеле на клупи. Желео сам кишу.

(Hella)