Agresivna pesma
Počelo je tako što je sedmogodišnji Kosta želeo da napravi karate-dance performans. Prvi izbor bio mu je Don Caballero ali nisam uspeo da budem dovoljno ubedljiv u korespodenciji sa Touch’n'Go birokratijom i nismo dobili pravo na tu pesmu.
Onda sam mu ponudio da radi sa NUP-om i nakon prvobitnog nećkanja “nisu dovoljno žestoki” (ne znam šta će biti s ovom današnjom decom :)) odabrao je Agresivnu pesmu.
Interesantno je da su se tako i namera, i bend i naziv pesme bukvalno poklopile same od sebe, bez ikakvog promišljanja i nametanja spolja. Normalno, ja sam iskoristio autoritet roditelja da održim Kostu na liniji osnovne namere “da se bori protiv zamišljenih neprijatelja”, objašnjavajući mu da nemamo uslova da ubacimo robote, zombije i sl. stvari u spot. Tokom celog projekta ipak sam se najviše trudio da zadržim ulogu “izvršnog producenta”, pokušavao svojim mogućnostima doprineti da rezultat ispadne što bolji a da što manje zalazim u kreativne intervencije.
Za lokaciju se pobrinuo lutajući (foto) Nino, koji je uspeo da se seti starog bokserskog ringa u Hali sportova i da nam rezerviše prostor i termin, all gratis. Kameru mi je, opet, pozajmio Dino i sada sam prvi put imao priliku da radim sa digitalnom tehnikom koja nije rock-bottom. Ovo je bio Sony HDV FX7, i potrošio sam čitavo prepodne upoznavajući opcije podešavanja slike, ekspozicije, filtera i sl. (opet je Wikipedia prilično korisna, budući da objašnjava suštinu odn. fizičke i optičke osobine fotografije - sve ono što fotografi znaju).
Cilj mi je bio da što više skratim tzv. dubinsku oštrinu, a mogao sam da računam na 1kW svetla. Lessons to be learned: čini se da je potrebno obezbediti barem 4-5kW svetla na setu, za normalan rad.
Na set smo izašli Nino, Kosta i ja, u ringu smo radili oko dva sata i snimili oko 40min materijala, što se činilo dovoljnim. Kosta se ponašao maksimalno profesionalno i nije mu bilo teško da tri puta ponovi ceo ples, nekoliko puta samo delove, plus da ga posle cimamo i nameštamo po sali za potrebne detalje. U međuvremenu, dok smo Nino i ja smišljali kako i gde da rasporedimo reflektore, Kosta je lupao u džakove i skakao po ringu.
Dosta brzo sam izmontirao materijal i ubacio nekoliko veoma jednostavnih video efekata (od kojih se poslednji skoro ni ne primećuje (kao efekat sam po sebi) a mislim da veoma doprinosi dinamici snimka). Bio sam malo zabrinut, pošto je pesma takva da od samog početka podiže tenziju i biva žešća i žešća do samog kraja. Trudio sam se da nekako ispratim tenziju pesme ali opet da sačuvam spontanost ovog karate-dance performansa.
Nandor, Kudža i Äavo načelno su dali "amen" i tako je tu pretpremijera, a premijera i ostalo ostaje na samim NUP-ovcima.
"Svi moramo biti isti - ne moramo svi biti isti", bio je Kostin komentar na tekst.
Uopšte, priča ovog spota dobila je i neku dimenziju prirodne agresivnosti. Da ne pričam o ogledalu koje je Nina i mene vratilo u 70-te i priče o Bruce Lee-ju (Kosta više voli Jackie Chen-a).
Kosta u ovom trenutku nosi zeleni pojas Shoto-kan karatea ali uopšte nije među vedetama svog karate kluba, već više voli individualnost i za zeleni pojas spremao se uglavnom sam, gledajući video na kojem japanski majstori izvode kate i čitajući ilustrovanu šemu pokreta. Tako je iznenadio svog trenera kada se prijavio na polaganje za zeleni pojas, i svi iz kluba su bili pomalo sumnjičavi, a on je samouvereno rekao "ja sam se spremio".
Što bi rekli amerikanci: ovo je bilo jedno izvanredno iskustvo. I, omiljena poslovica, "naučiti se može samo ukoliko učitelj i učenik uče jedno od drugoga".
Posted: April 24th, 2007 under alternative, band.
Comment from Kiklop
Time May 10, 2007 at 3:32 pm
Divno :)